Piramida iz komšiluka
Kako je jedna zgrada ispričala savremenu istoriju susedne države
“Ovi brilijantni projekti su proglašeni za najuspešnije 2023.” kaže članak na CNN-u. Kraj godine je vreme raznovrsnih top-lista vezanih za arhitektonske projekte širom sveta. Među destinacijama često dominiraju egzotični gradovi bliskog i dalekog istoka. Ove godine, međutim, postoji jedan izuzetak. Jedan od tri odabrana objekta je reinterpretacija zgrade muzeja albanskog vladara Envera Hodže u Tirani (tzv. Tiranska piramida) koju je redizajnirao holandski studio MVRDV.
Za tu zgradu sam prvi put čuo kada nam je sjajna mlada ilustratorka Anka Arsenić poslala idejna rešenja ilustracije korica za knjigu o Albaniji poljske spisateljice Margo Rejmer.
Na naš uvodni mejl na temu ilustracije za knjigu “Blato slađe od meda – glasovi komunističke Albanije” čiji je deo glasio ovako…
“Kao što ti rekoh preko telefona, stilski, u pitanju je književna reportaža. Tema je raspolućenost albanskog društva po pitanju komunističkog nasleđa. Slično društvima nastalim iz Jugoslavije, postoji podela među građanstvom po tome kako se sećaju prošlosti. Deo društva se seća albanskog staljinističkog komunizma kao nečeg monstruoznog, a deo Albanaca kao pozitivnog istorijskog perioda – vremena kada se znao red i život je bio jednostavniji.
Margo kroz razgovore sa učesnicima tih dešavanja, iz fragmenata priča, slika veliku mozaičku sliku problematičnog istorijskog nasleđa o tih poratnih 45 godina.
To je i priča o tranziciji i šta je bilo posle.
Nama je to bilo zanimljivo zbog sličnosti s iskustvom naših postjugoslovenskih društava, gde je deo ljudi za, a deo protiv komunizma.”
…Anka je poslala sledeći odgovor uz predloge rešenja:
“Šaljem ti prve predloge za korice. Glavni motiv mi je bila Tiranska piramida koja je sagrađena sa namerom da bude muzej posvećen Enveru Hodži. Osim što je vizuelno interesantna, mislim i da je dobar simbol podeljenosti društva o kojem piše Margo. Nakon pada komunističkog režima muzej je zatvoren, a dosta se polemisalo oko toga da li treba da bude srušen.”
Iako je snaga te ideje bila jasna a ilustracije vizuelno uzbudljive, samu zgradu sam morao da zaguglam. Dopalo mi se i to što rešenje nije na prvu loptu i što otkriva još jednu dodatnu dimenziju priče o nasleđu našeg suseda. Anka je zgradu u neku ruku postavila kao pripovedača. Dok sam čitao o njoj shvatio sam da je priča savršena.
I evo je…
Tokom 80-tih komunistička Albanija je u ekonomskoj i identitetskoj krizi decenijama. Raskinula je odnose najpre s Jugoslavijom koja je tokom Drugog svetskog rata i odmah nakon njega pomogla da postojeći režim dođe na vlast. Kasnije raskida s Rusijom i Kinom, sve vreme prezirući zapadnjačke vrednosti. Izolovana, sa desetinama hiljada betonskih bunkera razbacanih po krševitim planinama i prelepim plažama, sa samo 6 hiljada vozila koja taljigaju po makadamskim putevima države površine Severne Makedonije, a krajolikom najsličnije Crnoj Gori. Albanija je bila zemlja siromašnih poslušnika i zlostavljanih neistomišljenika. Da stvar bude gora (ili bolja, stvar je perspektive) 1985. prestalo da kuca srce najbitnijeg i najparanoičnijeg sina Albanije – Envera Hodže. Apsolutno sveprisutnog vladara. Ujka Envera.
Odmah po smrti, u centrali komunističke partije nije bilo dileme, takav vođa i takva biografija zaslužuju muzejsku postavku, i to nigde drugde nego u muzeju specijalno projektovanom za to. Novac je na licu mesta izdvojen i rečeno je – muzej će biti otvoren 1988.
U timu od četiri arhitekte koji projektuju ovu zgradu je i ćerka velikog vladara. Ako vam priča liči na onu o rumunskom predimenzioniranom neoklasicističkom parlamentu gde ćerka diktatora projektuje grandiozni državni projekat – to je zbog toga su gotovo identične. Nekoliko stotina kilometara zapadno od Bukurešta, arhitekte pronalaze inspiraciju u vrhu planine Dajti, koja dominira panoramom Tirane. Oblik, pak, podseća ljude na piramidu i priča o planini kao inspiraciji ide u drugi plan. Fasada modernističke zgrade je prekrivena sivim mermernim pločama, a trake prozora se pružaju od podnožja do vrha zgrade. Na vrhu je projektovan otvor tako da svetlo prati posetioca na svakoj tački muzeja. U centar prostora je postavljen On. Najmudriji i najpošteniji Vladar ikada. Isklesan od belog mermera, težak 22 tone.
Sedi u trodelnom odelu, zamišljen nad papirima koje drži u krilu i tako dočekuje posetioce.
1985. možda i nije tako izgledalo, ali već nekoliko godina kasnije, ekskurzije su prestale da dolaze da se poklone velikom vođi. 1991. je ukinut jednopartijski sistem. Lik i delo ujka Envera u narednim godinama bivaju prokazani i uniženi, a muzej gubi na značaju. Vlast prvobitno nasleđuje stranka naslednica Komunističke partije ali ubrzo dolazi do smene i opozicija preuzima vlast. Muzej polako menja namenu. Postaje radio stanica pa diskoteka (mora da je tu bilo uzbudljivih žurki). 1999. čak je i privremeno baza NATO snaga koje bombarduju obližnji patrljak Jugoslavije. Potom u zgradi žive zavisnici, dileri i beskućnici, deca se, radeći parkur pre parkura, pentraju po kosoj fasadi i spustaju niz strane kao niz tobogan. Mermerne ploče nestaju i pojavljuju se uzidane u ograde i fasade porodičnih kuća po Tirani.
Pokreću se i dileme – da li tu simboličnu zgradu treba srušiti ili ne? To raspolućenje društva u tranziciji očitovano u sudbini jedne zgrade je Anka sjajno primetila. Ipak, na kraju je doneta odluka koja govori o tome da koliko god želeli da zaboravimo, kastriramo, gurnemo delove svojih istorija pod tepihe, ti delovi su protkani i teško ih se možemo osloboditi, samo ih možemo reinterpretirati. Ne morate ići daleko, samo do ušća Save u Dunav i videćete zgradu Centralnog komiteta koja je dobila bliznakinju i tržni centar. Tako, vrlo prikladno, piramida još jednom, za sada i poslednji put, menja svoju svrhu.
Na scenu stupaju holandske arhitekte. Zgrada i prostor oko nje se redefinišu. Oko piramide i na njoj avangardni MVRDV studio seje 48 raznobojnih betonskih kocki. Baca ih na vrh zgrade, naslanja jednu na drugu da napravi zasebne prostorne celine. Objekat postaje javni prostor u kom se nalazi državni centar za IT razvoj i robotiku, predstavništvo kulturnog centra jedne od zemalja zapadne Evrope pa čak i airbnb smeštaj! Penjanje i klizanje niz njene stranice-tobogane postaje poželjno.
“Tiranska piramida” je zgrada-svedok. Njena priča je priča o prelasku jednog društva iz vremena jednopartijskog sistema pod vladarom čiji je sjaj bio faraonski, a ruka čelična, u vreme nesnađenosti, lutanja, neuspešnog suočavanja s prošlošću kroz radio stanice, auto škole, diskoteke i beskućnike sve do danas, kada postaje državna baza IT razvoja albanskog društva. Guranje u voz globalizacijskog progresa, kako bi Albanija postala delom internacionalnog tržišta rada i tako pogurala zaostalu industriju znanja sa periferije Evrope. Izvor radne snage. Sudbina koju deli sa ostalim zemljama u okruženju.
Priča o Albaniji i ovoj zgradi je fascinantna zato što je to priča o našem odrazu u ogledalu. Našem “siromašnom rođaku sa sela”. U knjigama Margo Rejmer i u podjednako sjajnoj autobiografiji Lee Jipi to iskustvo je dokumentovano na potresan i upečatljiv način, dajući ovom periodu istorije našeg suseda tako prepoznatljivo lice.
