Odlomak

Sve i da Tramp i Erdogan sutra budu smenjeni, i sve i da Najdžel Faraž nikad ne postane glasnogovornik javnog mnjenja, milioni ljudi koje su oni animirali će biti još uvek tu, i biće spremni da deluju na migove sličnih osoba. Nažalost, čak i ako ste odlučni da se držite podalje od sveta politike, ipak će vas na jedan destruktivan način, kao što smo mi iskusili u Turskoj, masa pronaći čak i u vašem ličnom prostoru, naoružana svojim sistemom vrednosti, spremna da zarobi svakoga ko ne podseća na nju samu. Pametnije je prihvatiti – što ranije to bolje – da ovo nije nešto što su društvima naprosto nametnule njihove uglavnom apsurdne vođe, niti je ograničeno na digitalne tajne akcije Kremlja; ovo nastaje kao inicijativa iz naroda. Pošast našeg vremena neće biti limitirana na redove moćnika iz Vašingtona ili Vestminstera. Užasavajuća etika koja se podigla do najviših ešalona u politici se vratiće nazad i umnožiti, doći će u vaš grad, probiće se čak do vaše ušuškane bogate zajednice. Ovo je zeitgeist koji se upravo stvara. Ovo je istorijski pravac koji pretvara banalnost zla u zlo banalnosti. Iako je imao različite pojavne oblike od zemlje do zemlje, vreme je da prepoznamo da to što se dešava utiče na sve nas.

…

“Šta mi možemo sada da učinimo za vas?”

Žena iz publike saosećajno sklapa dlanove dok ovo pita; podignutim obrvana delikatno balansirajući između sažaljenja i iskrene brige. Septembar je 2016, samo dva meseca nakon neuspešnog turskog puča, i ja se nalazim u Londonu povodom izdanja knjige: Turska: Ludilo i melanholija. Na sceni pod reflektorima pravim pauzu na sekund da raspakujem nevidljivi bagaž koje ovo pitanje nosi sa sobom: činjenicu da me ona vidi kao žrtvu kojoj treba pomoć; njenu sigurnost u imunitet sopstvene zemlje od političke pošasti koja je ruinirala moju; ali iznad svega, čak i nakon Bregzita, njenu nepokolebljivu pretpostavku da je Britanija još uvek u poziciji da nekome pomogne. Njena nesposobnost da shvati da se svi davimo u istom političkom ludilu me provocira. Konačno, uspevam da izbaždarim ovu kombinaciju misli u odgovor koji nije previše zastrašujući: “Sad se osećam kao beba pande koja čeka da je neko usvoji preko vebsajta.”  

Ovo je trenutak kada mnogi i dalje veruju da Tramp ne može biti izabran, neki se iskreno nadaju da Bregzit ne znači da će Britanija napustiti Evropsku uniju, a većina Evropljana pretpostavlja da su novi lideri puni mržnje samo prolazna moda. Stoga moj gorki humor ne izaziva čak ni osmejak publike. Već sam prešla Rubikon, zašto onda ne kopati dalje? “Verovali ili ne, šta god se desilo Turskoj ide ka vama. Ova politička ludost je globalni fenomen. Stoga je zapravo pravo pitanje šta ja mogu da uradim za vas?”